Др Предраг Пејчић
Формирање и програм рада српске четничке организације
Прве идеје за формирање четничке организације у Србији настале су у
периоду 1901–1903. када су се у Старој Србији и Маћедонији појачали
терористички акти турских башибозука, бугарских комита, арнаутских
качака и грчких андарта. Због свакодневног убијања, силовања, пљачки и
других облика зверстава, становништво у овим крајевима отпочиње да се
самоорганизује, да силом оружја брани живот и част и да организује мање
групе – чете. У народу је заживело име четник као припадника тих чета, а
четовође, касније и војводе, на челу чета.
На јавно мњење српских градова на југу Краљевине Србије – Врање,
Лесковац и Ниш, а посебно у Београду – у коме се пратила ситуација у
крајевима под турском окупацијом – утиче све већи прилив избеглица, као и
долазак појединих четника. Краљевина Србија је пружала уточиште и
појединим четницима, нарочито у зимским периодима, или ради одмора и
снабдевања оружјем.
Четничке акције у виду појединаца, па и организованих група у Старој
Србији и Маћедонији отпочеле су много раније, у виду отпора и одмазде
хришћана над српским становништвом. Један од таквих примера указује на
појаву хришћанске девојке, војводе Илинке која је сакупила велику чету и
успела да одбрани своје село од зулумћара, турских охридских спахија у
XVIII веку. Народ је опевао овај догађај, а чак је и планина Илинска
добила име по њој.
ПРВИ ЧЕТНИЧКИ ОТПОРИ ТУРСКОЈ ВЛАСТИ
У Старој Србији и Маћедонији, још од 20-тих година XIX века спонтано
се јављају групе – чете које се боре против зулумћара и штите народ.
Позната је чета хришћана коју је саставио капетан Кузман; 40-тих година
браћа Новко и Ниче постављали су заседе на путевима према Врању, Скопљу и
Штипу, а 50-тих година појављује се Илија Марковић из Маљеша, затим
Стеван Слатински – Високи у Костурској области и, најзад, Глигор
Соколовић, пошто је убио неколико истакнутих турских крволока, побегао
је у Бугарску, где је приступио једној комитској организацији која се
издавала за општу, хришћанску организацију против Турака. На зулуме
многих Турака у Поречу и Кичеву устао је Мицко Крстић, ђак у школи
Доситеја Обрадовића, потоњи четнички Војвода Мицко.
Све ове акције биле су дело појединаца, настале спонтано и нису имале
карактер организованог покрета. Руско – турски сукоби, а посебно Српско
– турски рат 1877 – 1878. пробудили су наду многих да је ускоро дошао
час ослобођења, тако да се оснивају многе ускочке хришћанске дружине у
Власотинцу, Црној Трави, Козјаку, Поречу, у околини Прилепа, све до
Неврокопа и Мелника. По завршетку овог рата дружине су веома нарасле,
али су многи крајеви и даље остали под Турцима.
Добровољци у Српској војсци, посебно из околине скопске, велешке,
прилепске, поречке и дебарске области, укупно 74, обратили су се српским
властима и тражили да им пошаљу 15 нижих и два виша официра, са 300
острагуша. Поред острагуша добили су још 200 пушака пибоди и довољно муниције која је пребачена у кумановску област, у којој су се налазили.
Уз помоћ српских власти наоружане су још неке чете. Док је боравио у
Србији – пошто је увидео праву природу борбе бугарских комита, јер су
убијали Србе – и Војвода Мицко је 1879. у Нишу формирао једну чету, а у
Врању још једну наоружану чету уз помоћ капетана Николе Рашића. Чим је с
четом прешао границу војвода Мицко одмах се код Криве Паланке сукобио с
Турцима. У тој борби изгинуло је две трећине четника, тако да се затим
прикључио чети Стевана Петровића, Поречанина.
У Србији је формирана и чета коју је водио Спиро Големџијоски, али је
и она, већ код првог сусрета по преласку границе, 1880. код Ђуришког
камена на Овче пољу изгубила велики број четника. Иако је у борби
погинуло више од 40 Турака и Арнаута, и Спиро је, с преосталим, морао да
се врати у Србију.
Појава ових првих чета које су се пребацивале из Србије приморала је
турску власт да појача терор над српским становништвом, па су
организовали разне групе турских башибозука и арбанашких качака да
патролирају испод српске границе до Вардара. Како је терор посебно био
јак на десној обали Вардара, то су хришћани организовали устанак.
Неколико четовођа и још 59 усташа – добровољаца послали су молбу
српској влади и српским војним властима, а посебно Милошу Милојевићу,
команданту усташа – добровољаца у Српско – турским ратовима 1876. и 1877
– 1878. да им пошаље 1000 пушака и да он, Милојевић, такође дође и буде
вођ устанка.
Одговор српске владе је непознат, мада су се 1880. против Турака – у Брсјачкој буни – дигла сва села у Поречу. Ову буну организовали су Илија Делија, Анђелко Танасовић, Ристо Констандиновић и Мицко Крстић.
Турци су организовали сталне потере, али је буна трајала скоро годину
дана, после чега је, снажним жандармеријским снага, угушена у крви: у
животу су остала само три устаника и Мицко Крстић, који им се предао на бесу, али је одмах осуђен на тешку и дугогодишњу робију.
У то време Бугари, с обзиром да је оданде био лакши прелаз преко
границе из Бугарске, него контролисани из Србије, организују повремене
побуне, а њихови вођи били су Србин Милиновић и енглески пуковник
Сенклур.
Те године, 1880, дошло је до промена у Србији, па је нова влада већ
1881. забранила формирање и задржавање комита на српској територији;
између осталих, Спиру Црном је било наређено да напусти Србију. Спиро је
демонстративно, са осам својих другова, прешао границу, али се почетком
маја на Козјаку сукобио са јаким турским одредом, од кога су се спасла
само два његова друга, који су се вратили у Врање.
После ових првих покрета и с обзиром да је турска власт ускоро
спровела проскрипцију и већи број српских првака осудила на 20, 50,
чак и на 101 годину, у Старој Србији и Маћедонији замрла је и на извесно
време утихнула мисао на отпор.
Док су у Србији партијске борбе достизале врхунац, те су слабиле њен
спољнополитички положај, дотле је Бугарска на међународном и унутрашњем
плану имала извесне резултате: дошло је до присаједињења Источне
Румелије, а Бугарска је и славила победу над Србијом у рату 1885.
Тада се круговима у Софији рађа идеја да Бугарској присаједине и
Маћедонију и Стару Србију, поготово што су бугарске, егзархијске школе
поново уживале пуну подршку турских власти, као баријера у ширењу
српских школа. Под благонаклоним ставом бугарске владе оснивају се многе
тзв. родољубиве установе и друштва, која су сва имала задатак Ослобођење Маћедоније и Једренских области.
У ове дружине укључивали су се млади људи, а онда и амбициозни
официри бугарске војске, који су оснивали официрске дружине, скоро у
сваком гарнизону, као и досељеници у Бугарској бежећи од турског терора
из разних крајева Старе Србије и Маћедоније.
Велики број досељеника утицао је да се одмах уоче разлике у етничким и
психичким карактеристикама, а посебно у материјалној сфери: наиме,
досељеници су дошли да печалбаре, тако да су великобугарске идеје слабо
продирале, осим код омладине, будућих интелектуалаца, која се уписивала у
бугарске школе и била пробугарски задојавана.
У Србији, с обзиром да је било забрањено формирање и останак чета,
почиње да се развија један другачији покрет, који ће убрзо постати
снажно идејно оруђе. У 1886. оснива се Друштво Свети Сава, које
ће имати интернатске просторије углавном за школовање учитеља из Старе
Србије и Маћедоније и друга патриотска друштва – покрет омладине на
Великој школи у Београду; помоћ у отварању српских школа и штампање
уџбеника и других књига; отварање српских конзуларних представништва у
Скопљу, Приштини, Солуну, Битољу и Серезу, итд.
Док су се турски башибозуци и други облици пљачкаша користили правом
окупиране силе да намећу своја правила понашања, арнаутски качаци су
били подстрекавани од Аустрије и католичких свештеника – од којих су
добијали помоћ у новцу и оружју – да због патријахалних навика
потчињености својим племенским поглавицама исказују свој укорењени
верски фанатизам и нетрпељивост према православцима . Арнаути су Стару
Србију сматрали великим Арнаутлаком. Најзад, турска царска власт је
олако прелазила преко свих злочина које чине над Србима.
Своје драматично виђење дрскости и осионости Арнаута, Станислав
Краков видео је у једном од многих догађаја који се десио 19. јануара
1878, један дан после ослобођења Врања:
“У Бујановцима, 19. јануара, десила су се силовања која су четрдесет арнаутских живота платили. Ни један се није спасао освете.
На кући кмета Ташка кундаци пушака залупали су у зору на вратима.
Ташко им је са зебњом отворио и чим је угледао лица пуна непријатељства и
грубости, предосетио је несрећу која ће доћи, али било је доцкан.
Одбацили су га прегазили, повезали слуге и његова три сина. Са урлањем
навалили су Арнаути на собу у којој су се биле сакриле жене. Разнели су
врата и извукли за косе и за ноге две Ташкове ћерке девојке и две младе
снаје, скоро онесвешћене. Пред погледом послуге, мужева, оца и браће,
четрдесет разбојника силовало је четири младе жене.
Опљачкали су кућу и побегли из села…“
Бугарске комитске чете и комите су у складу са програмом свог
Револуционарног комитета – као и грчке андарте, које су биле под грчким
Револуционарним комитетом – убациване на територију Старе Србије и
Маћедоније и под маском борбе за ослобођење православног живља од турске
власти, спроводила бугаризацију.
Бугари интензивирају свој рад почев од 1893 – 1896. када са четама
упадају у јужну Маћедонију. После мајора Китинчева, који је водио прву
чету, два официра бугарске војске, мајор Сарафов и пуковник Протогеров
дигли су буну у области Струме, коју су Турци угушили после неколико
месеци.
Несугласице у бугарском покрету привремено су усаглашене тек на конгресу у Софији 1895. када је добио назив Врховен Македонско – Одрински Комитет (ВМОК).
Почев од 1897. године у бугарским водећим круговима у Цариграду, а
посебно у Софији све више сазрева идеја о побугаривању на радикалнији и
револуционарнији начин: приступа се јаком терорисању антибугарског
расположеног становништва, у чему су видно изражени напади на Србе у
области три вилајета – скопском, битољском и солунском. До 1903. године
терористички акти постају учесталији све чешћим упадањем бугарских
комитских чета којима руководи Бугарски комитет:
“У 1903. улазе у акцију противу Срба на поменутим подручјима бугарске
комитске чете. Оне почињу нападати села, опорезивати села и појединце,
палити, убијати по двоје и по троје; терорисање је у масама, али се
почиње јављати отпор по селима удруженим снагама. Чете долазе из
Бугарске, добро су опремљене, ходају несметано по целом Повадарју. Вођи
су им људи свакојаког рода, али главни вођи су чисти бугарски
националисти“.
Због ових и ранијих сличних догађаја, у Београду се рађају идеје да
се, по угледу на бугарски и грчки комитет створи одговарајућа српска
револуционарна организација.
У Београду је, међутим, деловала снажна бугарска пропаганда – кријући
се иза службене политике Кнежевине Бугарске, исто тако и од стране
многих из Старе Србије, који су избегли, емигрирали или послани. Познато
је да су оснивачи ВМРО 1893. били шест наставника у бугарској гимназији
у Солуну – у тој гимназији је и основан – од којих су Дамњан Груев и
Петар Поп Арсов завршили средњу школу у Београду о трошку Друштва Свети Сава,
а заврбовани од Бугара и одведени у Софију да наставе школовање. У
Београду је, наиме, постојала и тајна бугарска организација која је,
преко својих повереника, прикупљала тзв. “комитски порез“ од печалбара
из Старе Србије и Маћедоније и наређивали им да њиховим породицама у
старом завичају пренесу да примају у своје домове бугарске, а не српске
свештенике.
Представници тајне бугарске организације су, чак, по Србији врбовали четнике, наводно за заједничку борбу против турске власти.
Званична српска влада одржавала је пријатељске односе са Турском и
енергично се противила свакој политичкој или револуционарној акцији или
организацији, док је студентска омладина била супротног мишљења. Љуба
Јовановић, историчар и професор Велике школе у Београду и академик
Љубомир Ковачевић, такође историчар и професор Велике школе имали су
разумевања за студенте, код којих су се интересовали за стање у Старој
Србији и Маћедонији:
“Једини спас за наш народ да се организује онако као што су то
урадили Бугари. За свако село требало би обезбедити потребан број пушака
и пиштоља, да се одреде месне четовође, образују сеоски револуционарни
одбори са председницима, деловођама, благајницима и куририма.
Председници би одређивали ноћне патроле и страже које би запоседале
извесне прелазе. Претходно би сви грађани одређених места требало да
положе заклетву да ће бити верни и одани тој организацији, за шта би се
истовремено морале припремити чак и жене и деца које би такође ваљало
обучити како ће се понашати у случају кад у село дође српска чета,
турска жандармерија и војска, као и бугарске комите. Ако тако урадимо
наш народ би се могао одбранити од незваних намерника, а бугарски
бандити, наглашавао сам своје уверење, оканили би се насртаја на наша
села. Залагао сам се, дакле, да се свуда спроведе дефанзивна одбрана.“
(Из књиге др Предрага Пејчића “Четнички покрет у Краљевини Србији 1903-1918“, НИП “Погледи“, Крагујевац, 2007)
Нема коментара:
Постави коментар