Стварање четничке организације у Београду

У Србији се, практично, од 1902. почело, сасвим приватно, радити на четовању, вешто се кријући од званичних власти, а носиоци тих идеја били су водећи људи у привредном животу, као што су др Милорад Гођевац, Лука Ћеловић, Голуб Јањић, Живојин Рафајловић, Никола Спасић, затим Љубомир Ковачевић и Љубомир Давидовић.
После мартовских демонстрација 1903. и после мајског преврата, односно убиства краља Александра I Обреновића 11. јуна  1903. године зачетницима идеје формирања и сличног, четничког комитета у Србији – по угледу на она два, у Бугарској и Грчкој – приступају и официри који су извели државни удар и довели до династичке промене у Србији, на првом месту, генерал Јован Атанацковић, а затим и генералштабни мајор Петар Пешић, капетан Драгутин Димитријевић – Апис и други.
“Као и увек дотле, војска је и онда била још једина која је схватила значај овог покрета и предано прихватила овај приватни одбор. Сви министри војни, који су се и пре тог времена па све до Балканског рата, изређали, свим су могућим средствима помагали ову приватну иницијативу. Још министар војни у Цинцармарковићевом кабинету, генерал Милован Павловић, дао је из државних магацина све што је требало за наоружање четника за Ст. Србију и Маћедонију. Осведоченим борцима противу зулумћара Турака и Арнаута и дотле је, увек, давато оружје“.
У 1903. избила је буна у Крушеву на Светог Илију – Иланданска буна и одржана су и два конгреса пробугарске Внатрешно македонске револуционерне организације.
Први конгрес Централног комитета ВМРО одржан је 13. јануара 1903. у бугарској гимназији у Солуну, коме је присуствовало 17 чланова из Тракије, Стамбола и Маћедоније, од чега 15 просветних радника, и 30. априла, други конгрес, са 45 присутних, у селу Смиљеву крај Битоља, на коме је Дамњан Грујев, који је у међувремену пуштен из затвора, истакао да још нису сазрели услови за дизање устанка, наводно за “самосталну“ , Маћедонију, али сједињену са Бугарском.
Средином јула 1903. Генерални конзулат Краљевине Србије у Скопљу известило је Министарство иностраних дела да су се око Тетова појавиле групе људи који су себе представљали српским комитама, те се упозорава на будност граничних стража, као и да ће ови “изазвати неповерење турских власти!“
Прве борбе отпочеле су 2. августа 1903. управо у селу Смиљеву и у још неким селима у западним деловима битољског вилајета. За устаничка дејства у Крушеву, са 15.000 хришћанског становништва, припремљено је 1200 четника које је предводио Питу Гули, румунског порекла. У Крушеву је био веома слаб посадни турски одред од 24 војника и 9 жандарма, који су одмах, у поноћ на Светог Илију, били савладани.
Устаници су прогласили републику, којој је на челу био бугарски учитељ Никола Карев, али су је Турци, уз невиђену жестину сломили после 10 – 15 дана. На крају турске одмазде потпуно је уништено 61 село, а у 112 делимично настрадалих села спаљено је и разорено 8040 кућа у костурској и охридској кази  и леринском крају. У Крушеву су Турци запленили огромно богатство, које су пелачбари прикупљали радећи у Крагујевцу, Смедереву, Београду, Солуну, Каиру, Александрији и другим местима, док је у Малу Азију присилно одведено преко 5000 људи.
За место буне изабрано је, управо, западно подручје Старе Србије и дела Маћедоније, подручје далеко од бугарске границе, следећи политику ВМРО, односно Бугаро – македоно – одринског револуционарног комитета и тактику бугарског кнеза Фердинанда, који је тих дана “боравио“ у иностранству. Бугарска пропаганда је обавештавала европску јавност да “ови крајеви, иако толико удаљени од Бугарске, и њено бугарско становништво, жели уједињење са Бугарском.“
Овај устанак припремали су бугарски официри, генерал Гончев, пуковник Јанков, пуковник Протогеров, са још много других официра и подофицира, од којих су многи били чисти Бугари, из Бугарске. С друге стране овај устанак су, такође, припремали Борис Сарафов, Петре Тошев, Ђорђе Петров, Дамјан Грујев, Петар Поп – Арсов и још неки други, који су сви, сем Бориса Сафарова, били професори бугарских гимназија или бугарски учитељи.
Сва преписка у међусобном саобраћају између појединих комита, градских и сеоских, као и са Централним комитетом у Софији, вођена је на бугарском језику, па и говори за време организовања сељака или грађана вођени су на чисто бугарском језику…“
Један део Срба учествовао је у овој буни 2. августа у већем броју са десне стране Вардара, мање са леве стране, јужно од Скопља. Чете и одреде предводили су Глигор Соколовић, Ванђел Скопљанче, Јован Долгач, Крста Ковачевић – Трговишки, Тодор Алгуњски, Тома Крстић, Цене Марковић, четовођа Копоран Чауш и Блажо Прилепски, као и велики број усташа чисто српске народности.
Конзули великих сила из Битоља и Скопља известили су своје амбасаде у Турској да борбе добијају карактер општег устанка, па је опште мишљење било да Порта треба да “савлада и бунтовнике и турско становништво; треба да угуши и устанак и турски фанатизам; треба да задовољи и хришћане и озлојеђене муслимане“
Право стање о овим догађајима послао је у ширем опису, наш конзул у Битољу:
“Десет је пуних дана како ми сви овде живимо у приликама какве не памте ни најстарији људи. У извесном погледу оне су сличне приликама што су овде постојале за доба негдашњег битољског кајмакама Ибрахим – аге који је добио надимак Леле мајко, и за доба и муке на које су метани били овдашњи хришћани сличне онима што су их трпели Мали Радојица и Старац Вујадин!“
У том времену, а посебно касније за четнички покрет, веома велику и значајну улогу одиграо је др Михаило Шушкаловић . Његовом заслугом је већи број Срба постављен у полицијској и жандармеријској служби у Старој Србији и Маћедонији, који су колико – толико помогли Србима, али највише у слободном кретању српских четника у Турској.
Од турске одмазде највише је страдао битољски крај из кога су поједине вође устанка успеле да избегну покољ и да се склоне у Бугарску:
“Главни људи, војводе и реонски начелници, спасавали су се преко аустријских консулата, нарочито у Битољу. Пример са војводом Ђорђем Петковом, који је из Прилепа помоћу аустријских агената доведен до Велеса, а после у Скопље, одакле је са редовним аустријским пасошем прешао железницом у Софију, осветљава везу службених кругова Беча и Софије. Народ остављен себи самом у битољском крају трпео је материјално и морално више него у другим крајевима.“
Такво стање било је усложњено и појавом све већег фанатизма Турака, који пљачкају и убијају српско становништво које “данас него више икад, угрожени и престављени Срби испред муслиманских претњи, полажу на заштиту Србије и овог Краљевског Консулата!“
У то време једна чета послана из Србије, у јачини 30 – 40 људи, штити српско становништво и позива га на устанак!
Припреме за слање из Бугарске биле су све учесталије. Око 200 Бугара – комита прешло је границу код Ћустендила бугарско – турско границу. У овој групи силом су мобилисани многи Македонци који су живели око Софије, али је далеко већи број њих долазило у Дипломатску канцеларију Краљевине Србије у Бугарској, интересујући се да ли ће Србија слати чете у Македонију, “пошто би они волели ићи с нама!“
Извесни београдски политички кругови претпостављали су да после слома устанка може доћи до јачег зближења Бугарске и Србије; чак се и очекивало да би Кнежевина Бугарска могла да ступи у рат против Турске – што би Србија помогла.
То је, уосталом, било и руско мишљење, односно став Зиновјева, руског амбасадора у Цариграду који иако сматра да је држање Србије за време тих догађаја “коректно… има гласова да се сад и у Србији спремају чете за упад у Турску, али се он нада да ће Влада такве авантуре спречити, јер би то за Србију било штетно, а за наш народ у Турској врло опасно!“
Порта је сматрала, особито турски министар иностраних послова Тефик – паша, да ће устанак брзо бити угушен, као и да осуђује нови упад бугарских комитских чета у Једренски вилајет. Велики везир Ферид – паша учинио је велике попусте према српском становништу, између осталог, и слободе у Скопској епархији – што му бугарски егзарх није опростио – затим да се отвори српска школа, а исто тако и да је “питање о признању српске народности на дневном реду“ , али да Београд смири духове и одустане од даљег слања чета у Турску.
У Лондону се чак сматрало да је турска војска у овим догађајима убила око 50.000 Бугара, као и да опрема нових 300.000 војника ради угушивања буне. Лондонска штампа, међутим, преноси извештаје о правој суштини Порте:
“Вести које читамо у овдашњим новинама подударају се са извештајима које нам шаље наш Консулат у Битољу, о убиствима, пљачкању, паљевинама, обешчаћавању жена и девојака, умирању од глади, итд. изгледа да нема краја, а Европа се још заноси надом да заведе реформе у Турској!“
У Београду се мало знало о правој суштини ВМРО, у чијој средини је, међутим, владао раздор. Наиме, од почетка 1903. на власти у Бугарској се налазила партија стамбуловиста, која је отворено помагала устанак и ВМРО, наводно подржавајући идеју да она хоће према Турској “политику одрешених руку“.
До поларизације у врху ВМРО дошло је из различитих политичких интереса. Једна група у ВМРО  није се слагала са династичким интересима свога кнеза Фердинанда и залагала се за “аутономију под номиналном влашћу султановом“. Друга група залагала се само за “присаједињење Маћедоније Бугарској“, чији су ставови победили:
“На чело МВРО  дошли су по жељи кнеза Фердинанда генерал Цончев и Михаиловски, песник и повереник П. Каравелова. Од тог времена настају у крило МВРО међусобна гоњења и убиства. Ова борба била је јавна и тајна и она је откривала радње и мишљења обеју група. На овај начин се, на пример, открило да је из војних слагалишта давано оружје комитским четама које су отпремљане преко границе…“
Неуспех устаника и крвопролиће које су починили Турци усталасали су европске силе, тако да је на састанку руског цара Николе II Романова и аустријског цара Фрање Јосифа крајем септембра 1903. у штајерском селу Мирцштегу донет Мирцштегски реформни програм за три европска вилајета – солунски, битољски и косовски. По овом програму територије европске Турске стављени су под надзор европских сила: Косовски вилајет додељен је Аустрији, битољски – Италији, а санџаци Солунског вилајета под контролу Русије, Енглеске и Француске, док је под надзор Немачке била жандармеријска школа у Солуну. Предвиђала се исто тако турска жандармерија, у коју су могли да ступе и хришћани, којима је дато право да се запосле у административним, управним и судским установама.
Турска власт, навикнута на вишевековну осионост, била је против овог програма, те се није ни обавезала да обештети настрадала места и да растури своју нередовну војску – башибозуке.
Арнаути су, такође незадовољни препорученим реформама, убили на тргу у Пећи кајмакама  Србина, претећи да ће то и даље чинити уколико Срби намеравају да ступе у државну службу.
Српски политичари су били за брже решавање “маћедонског питања“ на основу већ истакнутог начела “Балкан балканским народима“, али су у исто време истицали да се “маћедонско питање“ не може одвајати од питања Старе Србије. С обзиром да је Турска веома одуговлачила са предложеним  Мирцштегским реформним програмом, српска влада била је следећег става:
“1/ спуштање Аустро – Угарске на Косово значило би њено ступање у Повадарје, силазак у Солун.
2/ Ако се устанак дигне изнова, а не буде постигнут споразум међу Србијом, Бугарском и Грчком, онда се може упропастити њихова национална ствар интервенцијом неког трећег.
3/ Србија треба дипломатским путем издејствовати да Турска, не чекајући страну интервенцију, успостави законитост у Старој Србији и у Маћедонији.
4/ Србија се, тражећи да се не дира у тадање стање, него да се оно побољша реформама политичким, судским и финансијским, показивала готова да прихвати и самоуправу за Маћедонију.
5/ Србија за такво решење ставља услове: изједначавање погодаба за културну утакмицу и јемство да самоуправа оваква не буде један корак за присаједињење Бугарској.“
Турска одмазда и крвопролиће које је настало у наредних десетак дана окупили су Београђане, а касније и у другим местима, да јавно изложе свој револт и искажу забринутост за своју браћу коју убијају.
Први митинг одржан у Београду већ 21. августа 1903. показао је праву слику расположења у Србији:
“На старом Калемегдану пред спомеником кнеза Михајила подигнут је велики трон, украшен заставама и зеленилом. Још пре осам часова пре подне трг је био преплављен масом народа која је испуњавала чак и све улице које су са тог места звездасто шириле у све правце престонице. На трону су били многи угледни Београђани. Тренутак је био свечан и озбиљан. Маса је са нестрпљењем очекивала говорнике. На лицима људи оцртавао се бол и озбиљност. За говорницу тачно у осам часова стаје прота Алекса Ивић, за њим Риста Одавић, професор и књижевник, Живан Живановић, државни саветник, Јеврем Симић, студент, Јован Ђаја, новинар и напослетку Наум Јамандијевић, рентијер, који је био обучен у бело народно галичко одело, са црвеним фесом на глави и великом свиленом кићанком која му је падала на десно раме.
Сви су говорници истицали како је стање у Старој Србији и Македонији несносно и како турска држава није способна да заведе сношљив ред и поредак који би заштитио животе и имовину нашег многострадалног народа. Када су се говорници изређали прочитана је резолуција којом се позивала српска влада да у име српског народа предузме све потребне мере у одбрани наше једнокрвне браће у још неослобођеним крајевима.“
Истог дана је, непосредно по завршетку митинга подршке народу Старе Србије и Маћедоније у Коларцу формирано Коло српских сестара , чији су покретачи били српска сликарка Надежда Петровић и Делфа Иванић. За председницу друштва изабрана је Славка Суботић, за њеног заменика Милица Добри, док је Надежда Петровић постала секретар, а још неколико Београђанки је изабрано за чланове.
Друштво је одмах издало проглас којим се жене Србије позивају да прикупљају помоћ за настрадале у Старој Србији и Маћедонији, а храну, одећу и одело прве су однеле Надежда Петровић, Милица Добрић, Милутин Степановић, члан ширег одбора Српске четничке организације, у пратњи Војислава Танкосића.
Како би ублажили тешку ситуацију Србија је прва притекла у помоћ: у организацији Кола српских сестара прихваћено је преко 200 пребеглих устаника ВМРО, а у пострадалом становништву, посебно у областима Кичева, Прилепа и Охрида, новац и животне намирнице дељене су свима, без обзира на народност. Бугарска службена јавност – иако су у Колу српских сестара биле прихваћене и бугарске комите – јавно истицала као велико пропагандно средство Србије, наводећи да Војислав Танкосић није обичан пратилац чланица овог Кола, већ потпоручник Српске војске.
Скуп Социјал – демократске партије био је, у ствари, други митинг у Београду. Митинг је одржан 6. септембра 1903. у сали кафане Таково на Теразијама. После говорника – међу којима су били професор Љубомир Јовчић, Драгиша Лапчевић, један од вођа те пратије, и Павле Чубровић, који је извесно време био професор у Српској гимназији у Битољу, –усвојена је резолуција у којој је истакнуто да је, пошто су Србија и Бугарска немоћне да војном силом помогну настрадалом народу, револуција једини спас. На овом скупу је наглашено да је потребно остварити аутономију Старе Србије и Маћедоније.
Гласила ове партије обавестила су да су 13. септембра одржана још два митинга, у Крагујевцу и Лесковцу, на коме су се чули исти програмски захтеви, док је један збор Либералне партије одржан раније, 24. августа у Пожаревцу, на коме је такође изражена апсолутна готовост да се помогне свим жртвама иланданске побуне.
Иако је Србија са извесним симпатијама гледала на устанак – али била против њега – сматрајући да је недовољно материјално и морално припремљен, Бугари су наставили да изводе комитске акције, али овог пута изразито против српског становништва, које се држало резервисано, односно прилазило устаницима “јер су се борили против турске власти“. Ипак, Срби у Маћедонији су због изразитијег притиска, наставили да помажу присталице Егзархије чији се све већи број све више приближавао српским сељацима. И једни и други схватили су да је што пре потребно удруживање за одбрану од турске власти и бугарских комита, а званична Бугарска, која је подржавала терористичке акције, прелазила је преко све већег броја убистава, најпре у Поречу, затим су се проширила и у области Охрида и све даље.
Идеја да се у Србији, по угледу на бугарски Централни комитет и грчки Македонски комитет, формира једно тело, јавила се почетком 1901, с обзиром да су четници и устаници у Старој Србији и Маћедонији увелико дејствовали и својим четовањем дизали доста слабо организоване оружане побуне против турске феудалне власти, од којих је најзначајнија била, ипак, Брсјачка буна 1880 – 1881.
С обзиром на конспиративан рад, у првом реду из разлога спољне политике Краљевине Србије, много је вероватније да је Друштво Свети Сава – које је школовало младиће из Старе Србије и Маћедоније највише за учитељска звања и помагало морално и материјално четнике који су налазили уточиште у Србији – радило у сарадњи са војним властима, које су стекле превише драгоценог искуства у прикупљању и организовању добровољних корова и одреда у протеклим Српско – турским ратовима 1876 – 1878. и Српско – бугарском 1885 – 1886.
Два примера, поред осталих, илуструју интересовање српског војног врха за ситуацију у Старој Србији и Маћедонији, а посебно за крајеве у којима је страдао невин народ: потпоручник Војислав Танкосић послат је у хуманитарну мисију Кола српских сестара, док је ђенералштабни мајор Петар Пешић  обилазио више места и више пута као трговац житом. И друге обавештајне мисије српских официра, за чија ће се имена убрзо и јавно чути, показују да је српски официрски кор – још пре 1903. године –  благовремено предузимао потребне делатности за каснија много боља организовања четничких акција.
Све је то било ради уочавања праве ситуације у Старој Србији и Маћедонији у којој су Бугари фебруара 1871. донели правила егзархије, а годину дана касније прогласивши је за аутокефалну цркву  док су 1885. ради даљег јачања егзархије, забранили српском становништву прославу крсног имена Срба светитеља, избацивали и спаљивали српске књиге из школа и цркава и поубијали многе учитеље и попове. Многи Срби су – приморани под присилом да признају бугарску егзархију – поново враћали грчкој патријаршији, премда је Београд од 1902. разним дипломатским акцијама радио на отварању српских школа и подизању цркава. Ова акција, међутим, није ишла баш лако у деловима територије који су били под турском влашћу и административном управом.
(Из књиге др Предрага Пејчића “Четнички покрет у Краљевини Србији 1903-1918“, НИП “Погледи“, Крагујевац, 2007)

Нема коментара:

Постави коментар