Лапски четнички одред

Др Предраг Пејчић

Лапски четнички одред

Војвода Воја Танкосић са својим четницима. Седи други с лева Мустафа Голубић

Лапским  четничким одредом командовао је капетан Војислав Танкосић. Одред је формиран у Прокупљу, 11. октобра (1912), када је Танкосић примио само 505 људи, док је из разних разлога одбио 1870 пријављених.

Припреме за прелазак границе отпочеле су у четничком логору 29. септембра, када су формиране две велике групе:   прва је добила задатак на Васиљевцима и у Мердарима и била је под војводом Танкосићем, а другом је командовао капетан Љубомир Вуловић, која је упућена ка Лисици и Гуришту.

Друга група, са 98 четника, кренула је у зору 14. октобра. После вишедневног маршева преко Медвеђе и Тулара, четници су стигли на Лисицу 17. октобра,  а око 22.00 часа до карауле Лисица, коју су чували око 60 трећепозиваца под командом капетана Никодима Рацића и Новице Дељанина. Већина четника имала је по бомбу – две, док остале бомбе нису разделили током ноћи, већ су остале у сандуцима.

Пред само свануће скоро пет пута више Арнаута напало је караулу Лисице и пет – шест колиба у којима су четници полако прегледавали оружје, тако да нису били изненађени, већ су, још под окриљем ноћи, залегали на своје положаје:

“Око шест сати нареди ми Вуловић да са својом десетином заломим десно крило и да ватру средим на Арнаутску караулу: осусму брзу паљбу на кулу и онемогућисмо онима који су били у њој да више и један метак избаце. Тада видех Мићу Михаиловића, старог четника где са још једним граничарем притрча уз саму турску караулу; отпочеше да је поткопавају да би је минирали; ми убрзасмо паљбу. Капетан Рацић дотрча до моје десетине, и лежући у строј рече: – Спремите бомбе, али не бацајте док ја не бацим! Припрема је била скоро пола сата. Наједаред се разлеже страшан прасак, у тренутку замукоше пушке, густ млаз дима покуља из турске куле. Команда Рацићева паде као гром: он се први издигне из лежећег става и баци своју бомбу међу Арнауте, али одмах паде погођен са два метка у ногу и у груди; истог момента бацисмо сви бомбе; њин прасак искористих и дохватих рањеног Рацића да га на леђима изнесем из борбе… само што крочисмо неколико корака, осетих да ми нешто топло цури по лицу – то је била трећа рана храброг капетана; издахнуо је без иједног јаука у највећој борбеној хуци!“

Поручник Радисав Николић, искусни четник пуцао је из митраљеза, док је Љубиша Врсаловић са својом десетином, користећи се шипражјем и високом папрати, полако залазио Арнаутима иза леђа, с обзиром да је добио задатак да се спусте у село и запале џамију, претворену у складиште експлозива и муниције. Из његове десетине – безмало сви студенти из Београда – већ су били погинули три четника. Група се непримећено привукла џамији у која су утерали једна кола сламе, а затим активирали бомбе. Огромна експлозија је показала да је у њој стварно било много муниције.

Под притиском осталих са српске карауле, ускоро су Арнаути почели да одступају и од своје карауле, бежећи у село, управо према групи од седам четника. Ватра из четничког оружја била је прецизна: сваки хитац односио је по једног непријатеља.

Турски и арнаутски лешеви прекрили су место борбе; било их је преко стотину, док је група капетана Вуловића у тој борби изгубила 11 четника и 40 рањених.

Млади студент Светислав Јовановић био је прва жртва у Балканском рату: погинуо је 18. октобра 1912.

Чета капетана Вуловића је 20. октобра кренула напред, преко Злаша, уз омање чарке са Арнаутима, а око 10.00 часова 22. октобра, помешани са војницима једне чете 2. пука ушла је у Приштину око 16.00 часова, дочекани пушчаном ватром Арнаута из својих кућа ограђених високим оградама.

Четнички одред који је предводио Војвода Танкосић после усиљеног марша преко Куршумлије стигао је у Мердаре 13. октобра:

“2. октобра  увече стиже код села Мердара капетан Војислав Танкосић са својим Лапским четничким одредом. Он је овамо био упућен по личном наређењу војводе Путника, са задатком да се пребаци на турско земљиште још пре него што рат буде објављен, те да тамо у даном моменту може предузети герилску војну у позадини турске оперативне војске. Свакако му је било наложено, да се између турских пограничних стража неопажено провуче, као што је то чинио и раније, кад је била у јеку наша четничка акција у Старој Србији и Маћедонији.“

Прве четничке акције забележене су пре јаких граничних борби које су отпочеле сукобом код Мердара 16. октобра. На овом правцу били су ангажовани Моравска дивизија II и Шумадијска дивизија I позива. У току ноћи команданту Моравске дивизије јавио се Лапски четнички одред капетана Танкосића. Одред је имао задатак да се – пре објаве рата Турској – неопажено пребаци преко границе и да, кад 3. армија крене у напад, дејствује у позадини непријатеља. Капетан Танкосић је, међутим, без знања команданта 3. армије и команданта Моравске дивизије одлучио да у току наступајуће ноћи 15/16. октобра са деловима свог одреда нападне две турске карауле, Репоњу и Мировце, да им унесе забуну како би се главнина његовог одреда пребацила у правцу Малог Косова:

“Око поноћи четници су бомбама и другим пешадиским наоружањем напали поменуте карауле и после краће борбе успели да заузму караулу Репоњу, док су са карауле Мировце одбијени уз знатне жртве. Овај напад је изазвао узбуну на непријатељској страни, те је на целој ширини фронта између нападнутих караула отпочела пушчана ватра, при чему су шиптарска одељења, која су била размештена у позадини овог дела фронта, хитно упућена ка граници, а нарочито у правцу Мердарске карауле. Тако је за кратко време затворен правац којим је командант четничког одреда мислио да се пробије. Пошто није био изненађен непријатељ је прихватио борбу, испољивши тежњу да овлада планинским гребеном. Тиме су отпочеле граничне борбе у време које је за 3. армију било неповољно, јер је Топличка група тек била стигла на положаје, па није било извршено потребно извиђање и оријентација старешина и јединица, а и везе нису биле успостављене. Чак ни концентрација Медвећке група није била завршена, пошто Дринска дивизија II позива није такође још била стигла, а њен фронт Секирача – Лисица био је озбезбеђен само са два батаљона на Реткоцеру. У таквој неповољној ситуацији по 3. армију отпочеле су четверодневне жестоке борбе на граници.“

         Оперативни штаб 3. армије није на време извидио положаје на које је упућен, тако да напад четника војводе Танкосића – извршен по наређењу Врховне команде  – није био ни повод, нити је Танкосић претрпео критику. Уосталом, како је убрзо и откривено, с обзиром да су четници заробили једног високог турског официра, Турци су, такође, намеравали да и пре објаве рата – први нападну. То се видело из директиве команданта турске Западне војске, у чијем је саставу била турска Вардарска армија, који је 16/17. октобра наредио турском Приштинском одреду да пређе у напад, али и да је њих изненадила акција Лапског четничког одреда:

Војвода Танкосић је, “по својој плаховитој природи, а ваљда и из бојзани да се спор са Турском не реши мирним путем, каквом новом реформом у овим двема турским покрајинама, урадио нешто сасвим друго. Наиме, донео је одлуку да силом, што ће рећи под борбом, прокрчи себи пут преко границе, замечући на тај начин кавгу, за коју је може бити рачунао, да ће учинити рат неизбежним.“

Он је поделио свој одред у три дела, а два мања одељења одредио је да нападну турске карауле Репоњу и Мировце, у истовремено и одређено време, пред поноћ. Главнину је сам предводио, дошао испред мердарске карауле, која је била на средокраћи двеју караула, па да, кад сазна шта су његови четници учинили, искористи забуну и продре на Мало Косово.

Пред поноћ два крилна четничка одељења Војводе Танкосића напала су своје карауле. Уз помоћ бомби четници заузму Репоњу, док су код друге били крваво одбијени. Између ових караула биле су и арнаутске страже из околних села, које су узбудили прасак бомби и које су на прве пуцње пушака дојурили у помоћ турским граничарима, те су практично  затворили правац којим је Војвода Танкосић намеравао да прође.

Овај инцидент изазвао је борбу, која је идућег дана, 16. октобра условила почетак тешког окршаја, Тада је настављен сукоб на линији предстража, док 2. пук Моравске дивизије није заузео гранични гребен између две карауле. Али, пре него што су делови српских јединица намеравали да крену у јуриш, турска јединица је истакла беле барјачиће. Врховна команда је упозорила да се не наседа на оваква и слична лукавства непријатеља, на што је упозорио и Војвода Танкосић и што је, такође, било кобно по 2. пук јер је прекинуо дејства и тек после јуриша противника био принуђен да се повлачи.

У том повлачењу погинуо је резервни поручник Милан Поповић из Лапског четничког одреда, први српски официр који је погинуо у том рату са Турцима 1912. Кад је непријатељ устао из свог заклона и истакао беле барјачиће у знак предаје, поручник Поповић је такође устао, дотрчао до њих како би се поздравио са једним Шиптаром, старим познаником из српске предратне четничке акције. Како су и остали четници кренули за њим, Поповића су Шиптари одмах заклали ножем, а на његове изненађене четнике и остале војнике из 2. пука отворили јаку ватру, наносећи им губитке.

С обзиром да су турске снаге добиле појачања, командант турске Западне војске предузео је напад – такође пре званичне објаве рата – те су његове јединице заузеле српску караулу Васиљевац.

Уследиле су, затим, борбе на фронту Топличке групе, када су турске и арнаутске снаге напале српске граничне карауле у рејону Копаоника и изворног дела реке Лабе. Непријатељ је продирао на српску територију ка Блажеву и Лукову, палећи српска насеља, на правцу на коме су се налазили само једна чета III позива, око 100 добровољаца и 80 граничара.

Лапски четнички одред добио је задатак да 18. октобра заузме турске карауле на Буњевачком Брду, источно од Крпимеја и Превитечког Виса. Четници су у рану зору пошли из села Шушњак, а њихову акцију је требало да потпомогну и четири топа позицијске дебанжове батерије са Дабиноваца.

“Лапски четнички одред водио је борбу до око 14 часова, када је успео да овлада поменутим караулама које су имале посаду од 70 – 80 људи, после чега се пребацио у долину Лаба, где је предузео акцију чишћења терена.“

Иако је повод за напад непријатеља на фронту код Мердара био препад Лапског четничког одреда ноћу 15/16. октобра, стварни разлог био је у тежњи непријатеља да нападом Приштинског корпуса поремети концентрацију и развој Српске војске.

Извесни војни писци  сматрају да је поступак Војводе Танкосића веома неодговоран. Истиче се да је као члан тајног удружења Уједињење или Смрт страховао да ће Турска да пристане на услове које јој буде понудила Србија пре него што рат отпочне и да се рат одложи, односно да Србија неће имати могућности да се “ослободе браћа испод турског ига”. Танкосић је, по њима, у сваком случају, ишао свесно да изазове сукоб, односно да изазове инцидент са Турцима. Иначе, он је често својим четничким одредима пролазио неопажен преко турске границе када је ишао у Стару Србију и Маћедонију.

Командант Моравске дивизије II позива истог дана је написао оптужни рапорт против Војводе Танкосића, захтевајући да му се суди због непослушности, али Танкосић уопште није позван на одговорност.

У зору 18. октобра 1912. капетану Танкосићу било је наређено да се пребаци са Мердара и да заузме турске карауле на Буњачком брду и још једну, на Превитичком вису. Четници су извели напад прво на једну, а затим после јаче борбе заузели и другу караулу, “после чега он оде у долину Лаба, где је попалио села Метохију, Репу и Мрвеће, а батаљон из XIX пешадијског пука, који му је прискочио у помоћ са Јашаревих конака, остаде да преноћи на заузетом положају.“

Танкосићев четнички одред забележио је још два веома значајна резултата: заједно са војницима Моравске дивизије II позива, четници су запленили 23. октобра на железничкој станици у Липљану напуштена два вагона у којима је, у једном било оружје, а у другом брашно.

По изричитом наређењу генерала Боже Јанковића, одред Војводе Танкосића учествовао је на месту погибије кнеза Лазара код Муратовог Тулбета 1389. свечаном помену свим изгинулим Србима, при чему су четници носили црквене барјаке.

Пре него што је 3. армија 27. октобра овладала улазом у Качаничку клисуру, кроз њу су, разоружавајући шиптарске збегове по шумама поред друма, прошли четници Војводе Танкосића, јурећи према Скопљу. Скопље је, међутим, било ослобођено дан раније. Али, у близини четницима је дојављено да се у селу Бардовце налази замак Рашид – паше, чији су амбари били крцати храном, коју развлаче Шиптари и муслиманско становништво. Када су четници заузели замак, људске и сточне хране је било толико много да се Моравска дивизија II позива снабдела потребама за следећих 15 дана.

(Из књиге др Предрага Пејчића “Четнички покрет у Краљевини Србији 1903-1918“, НИП “Погледи“, Крагујевац, 2007)

о�� > � � �W �/� страдале у Старој Србији и Маћедонији, а храну, одећу и одело прве су однеле Надежда Петровић, Милица Добрић, Милутин Степановић, члан ширег одбора Српске четничке организације, у пратњи Војислава Танкосића.

Како би ублажили тешку ситуацију Србија је прва притекла у помоћ: у организацији Кола српских сестара прихваћено је преко 200 пребеглих устаника ВМРО, а у пострадалом становништву, посебно у областима Кичева, Прилепа и Охрида, новац и животне намирнице дељене су свима, без обзира на народност. Бугарска службена јавност – иако су у Колу српских сестара биле прихваћене и бугарске комите – јавно истицала као велико пропагандно средство Србије, наводећи да Војислав Танкосић није обичан пратилац чланица овог Кола, већ потпоручник Српске војске.

Скуп Социјал – демократске партије био је, у ствари, други митинг у Београду. Митинг је одржан 6. септембра 1903. у сали кафане Таково на Теразијама. После говорника – међу којима су били професор Љубомир Јовчић, Драгиша Лапчевић, један од вођа те пратије, и Павле Чубровић, који је извесно време био професор у Српској гимназији у Битољу, –усвојена је резолуција у којој је истакнуто да је, пошто су Србија и Бугарска немоћне да војном силом помогну настрадалом народу, револуција једини спас. На овом скупу је наглашено да је потребно остварити аутономију Старе Србије и Маћедоније.

Гласила ове партије обавестила су да су 13. септембра одржана још два митинга, у Крагујевцу и Лесковцу, на коме су се чули исти програмски захтеви, док је један збор Либералне партије одржан раније, 24. августа у Пожаревцу, на коме је такође изражена апсолутна готовост да се помогне свим жртвама иланданске побуне.

Иако је Србија са извесним симпатијама гледала на устанак – али била против њега – сматрајући да је недовољно материјално и морално припремљен, Бугари су наставили да изводе комитске акције, али овог пута изразито против српског становништва, које се држало резервисано, односно прилазило устаницима “јер су се борили против турске власти“. Ипак, Срби у Маћедонији су због изразитијег притиска, наставили да помажу присталице Егзархије чији се све већи број све више приближавао српским сељацима. И једни и други схватили су да је што пре потребно удруживање за одбрану од турске власти и бугарских комита, а званична Бугарска, која је подржавала терористичке акције, прелазила је преко све већег броја убистава, најпре у Поречу, затим су се проширила и у области Охрида и све даље.

Идеја да се у Србији, по угледу на бугарски Централни комитет и грчки Македонски комитет, формира једно тело, јавила се почетком 1901, с обзиром да су четници и устаници у Старој Србији и Маћедонији увелико дејствовали и својим четовањем дизали доста слабо организоване оружане побуне против турске феудалне власти, од којих је најзначајнија била, ипак, Брсјачка буна 1880 – 1881.

С обзиром на конспиративан рад, у првом реду из разлога спољне политике Краљевине Србије, много је вероватније да је Друштво Свети Сава – које је школовало младиће из Старе Србије и Маћедоније највише за учитељска звања и помагало морално и материјално четнике који су налазили уточиште у Србији – радило у сарадњи са војним властима, које су стекле превише драгоценог искуства у прикупљању и организовању добровољних корова и одреда у протеклим Српско – турским ратовима 1876 – 1878. и Српско – бугарском 1885 – 1886.

Два примера, поред осталих, илуструју интересовање српског војног врха за ситуацију у Старој Србији и Маћедонији, а посебно за крајеве у којима је страдао невин народ: потпоручник Војислав Танкосић послат је у хуманитарну мисију Кола српских сестара, док је ђенералштабни мајор Петар Пешић  обилазио више места и више пута као трговац житом. И друге обавештајне мисије српских официра, за чија ће се имена убрзо и јавно чути, показују да је српски официрски кор – још пре 1903. године –  благовремено предузимао потребне делатности за каснија много боља организовања четничких акција.

Све је то било ради уочавања праве ситуације у Старој Србији и Маћедонији у којој су Бугари фебруара 1871. донели правила егзархије, а годину дана касније прогласивши је за аутокефалну цркву  док су 1885. ради даљег јачања егзархије, забранили српском становништву прославу крсног имена Срба светитеља, избацивали и спаљивали српске књиге из школа и цркава и поубијали многе учитеље и попове. Многи Срби су – приморани под присилом да признају бугарску егзархију – поново враћали грчкој патријаршији, премда је Београд од 1902. разним дипломатским акцијама радио на отварању српских школа и подизању цркава. Ова акција, међутим, није ишла баш лако у деловима територије који су били под турском влашћу и административном управом.

(Из књиге др Предрага Пејчића “Четнички покрет у Краљевини Србији 1903-1918“, НИП “Погледи“, Крагујевац, 2007)